Јелена Анжујска: неизбрисив печат на српску историју и културу
Јелена Анжујска је српска краљица француског порекла коју је брачна веза с краљем Урошем I довела у Србију. Живела је од 1236 до 1314. Њено право име било је Јелена Анђелина, била је кћи угарског племића Јована Анђела, војводе Срема, и француске племкиње Матилде де Вајен, војвоткиње Пожеге и Ковина. Презиме Анжујска је последица погрешног превода имена Анђелина, које је понела по византијској владарској породици.
Иако је живела током 13. века и десет векова касније њено име се појављује свуда где су теме писменост, кутлура, традиција и стваралаштво. Та необична жена не само да је била владарка, већ и извор инспирације и снаге за Србе. Кроз читаво ово време, њено име одјекује као симбол храбрости, мудрости и љубави према Србији.
Током свог живота, родила је четворо деце, а историја памти краља Драгутина и краља Милутина. О њима и њиховом животу највише података налазимо у Житијима краљева које је писао Архиепископ српски Данило II.
Занимљиво је да Јелена није била обична краљица која се бавила само темама које су карактеристичне за жене, нарочито тог доба. Њена присустност на двору је била далеко од формалне. Она је активно учествовала у вођењу државе прожимајући Србију просветитељским духом.
Под њеним патронатом српски уметници стварали су дела која и данас чине темељ наше културне баштине, а њено залагање за образовањем резултирало је оснивањем школа и библиотека широм земље.
За живота је основала прву женску школу у тадашњој Србији. У њеној школи су сиромашније девојке училе вез и остале послове, али и писменост и музику. Организовала је преписивање књига на двору и тако произведене књиге је касније поклањала. Такође, у свом двору је имала и чувено књигохранилиште, то јест библиотеку.
Као и други Немањићи зидала је задужбине. Најпознатија њена задужбина је манастир Градац (крајем XIII века) где је и сахрањена, као и црква светог Николе у Скадру где је замонашена. Обнављала је велики број светиња, међу њима и манастир Светих Сргија и Ваха на обалама реке Бојане код Скадра. Познато је да је помагала пуно и католичке светиње.
У турбулентним временима средњег века Србија се суочавала с изазовима и споља и изнутра, Јелена је често била не само краљица већ и духовни вођа. Осим тога, изражен је био и њен дипломатски дух уз помоћ кога је ојачала међународни положај Србије, остварујући везу између различитих култура и народа.
То значи да њено наслеђе није само национално благо већ и мост ка глобалном разумевању.
Данас, Јелена Анжујска живи као симбол љубави према домовини, храбрости и изазовима и као предводница културе и образовања. Њен лик нас подсећа да је снага једног народа укорењена у култури разумевања, образовања и заједништва.
Нека њено име буде инспирација свим нашим ђацима и нек послужи као инспирација у повезивању златне ере средњевековне Србије и нове ере модерне, савремене Србије која се у помоћ, културе и очувања наше православне вере незаутављиво креће ка будућности.